Уводно обраћање предсједника Народне скупштине Републике Српске на Научно-стручном скупу „25 година народне скупштине Републике Српске“ у Академији наука и умјетности Републике Српске.
Организатори скупа су Академија наука и умјетности Републике Српске, Универзитет у Бањој Луци и Универзитет у Источном Сарајеву, а покровитељ Народна скупштина Српске.
ИНТЕГРАЛНИ ТЕКСТ ГОВОРА ПРЕДСЈЕДНИКА НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ
Поштовани предсједниче Републике,
Даме и господо,
Цијењени учесници,
Научно-стручни скуп, који данас одржавамо под називом „Двадесет пет година Народне скупштине Републике Српске“, дио је активности у оквиру програма обиљежавања 25. годишњице постојања и рада Народне скупштине Републике Српске.
У име Народне скупштине Републике Српске најсрдачније поздрављам учеснике и госте научно-стручног скупа и желим вам успјешан рад.
Јубиларну годишњицу обиљежавамо достојанствено, у складу са значајем нашег највишег политичког и представничног органа. Уприличили смо бројне манифестацијe: одржали смо свечану сједницу Нарoдне скупштине, отворили изложбе широм Републике Српске, одржали пригодан концерт, спровели конкурс за најбољи литерарни и ликовни рад, емитвали пригодну поштанску марку.
Посебно изражавам захвалност домаћинима и организаторима овог скупа – Академији наука и умјетности Републике Српске и универзитетима у Бањој Луци и Источном Сарајеву, који су, под покровитељством Народне скупштине Републике Српске, у изванредној сарадњи и организацији припремили овај научни скуп. Све то потврђује двадесет реферата из бројних области из надлежности парламента припремљених од стране академика, професора универзитета, научних, стручних и јавних радника међу којима су и ствараоци Републике Српске и ранији предсједници Народне скупштине.
Прије двадесет и пет година, 24. октобра 1991. годни у Сарајеву, посланици тадашње Скупштине Социјалистичке Републике Босне и Херцеговин, из реда српског народа, који су изабрани на првим непосредним парламентарним изборима послије Другог свјетског рата, одлучили су да оснују Скупштину српског народа у Босни и Херцеговини.
Зборник радова са данашњег научно-стручног скупа биће значајан допринос правној литератури и парламенту као важној уставној институцији и унапређивању парламентаризма.
Ово је прилика за сагледавање организовања и рада парламента у процесу изградње уставности и законитости, правне државе и владавине права, јачању начела подјеле власти и парламентарне демократије, слободних и демократских избора.
Протекли период може се подијелити у три фазе. У првој фази, за вријеме рата, стваран је правни систем на основу система из Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине. У другој, дејтонској фази, настављена је изградња властитог правног, политичког и парламентарног система, уз утицај дејтонских рјешења. Трећа фаза, представља савремени период изградње система са утицајем европског правног насљеђа. У свим периодима, народи и грађани имали су правну заштиту коју је обезбјеђивала уставотворна, законодавна, извршна, управна и судска власт.
Уставом, као највишим општим правним актом, од 28. фебруара 1992. године, који је дијелом измијењем амандманима, Република Српска је уредила основе уставног и правног система и гарантовала пуну равноправност и једнакост народа и грађана и заштиту од било којег облика дискриминације. Након доношења Устава Републике Српске, Народна скупштина потврђује своје функционисање као стварни уставотворни и законодавни орган.
У процесу стварања Републике Српске донесени су значајни констититивни акти, односно државнотворни документи:
Одлука о оснивању Скупштине српског народа у Босни и Херцеговини;
Одлука о остајању српског народа Босне и Херцеговине у заједничкој држави Југославији;
Декларација о проглашењу Републике спрског народа Босне и Херцеговине;
Устав Српске Републике Босне и Херцеговине (касније Републике Српске);
Уставни закон за спровођење Устава Српске Републике Босне и Херцеговине и
Декларација о државном и политичком уређењу државе.
Створена политичком вољом српског народа, Република Српска је прихваћена од међународне заједнице као равноправна страна која је и потписница Дејтанског споразума. Према дејтонским рјешењима, као државнотворни дио, она није успостављена Уставом Босне и Херцеговине већ је настала раније, фактичким путем и имала је непотпун међународно-правни субјективитет. Устав дејтонске Босне и Херцеговине потврдио постојање Републике Српске као државотворне јединце која се удружује у нову сложену државу, односно државну заједницу.
Поред уставноправне и законодавне надлежности, Народна скупштина има и политичку, планску, контролну, надзорну и кадовску функцију. Народна скупштина ратификује међународне уговоре, даје амнестију, контролише рад Владе и других органа и институција Републике Српске. Народна скупштина има и друге надлежности, ради чијег вршења доноси опште и појединачне акте.
Републици Српској припадају све државне надлежности осим оних које су Уставом Босне и Херцеговине изричито пренесене на заједничке органе и институције.
Народна скупштина је, у протекле двије и по деценије, кроз 21 измјену и допуну, донијела 122 амандмана на Устав Републике Српске, десет резолуција, 27 декларација, 1.629 закона, 2.480 одлука, 1.362 закључака и осам препорука.
Од првих вишестраначких избора 1990. бирано је девет сазива Народне скупштине Републике Српске, са шест предсједника. Народна скупштина до сада је бирала 14 Влада Републике Српске.
Велике тешкоће су чинили наметани тзв. „пакети“ уставних промјена: априлски, бутмирски, иницијатива њемачке канцеларке, њемачко-енглеска иницијатива, реформска агенда или разне друге реформе које су, углавном инициране од стране организација и асоцијација међународне заједнице.
Такође, тешкоће су представљале и бројне наметнуте одлуке високих представника којима је мијењан Устав Републике Српске, наметани закони, смјењивани легално и легитимно избрани и именовани носиоци одговорних јавних функција, међу којима је и један предсједник Народне скупштине Републике Српске и многи други високи званичници Републике Српске.
Законодавну власт у Републици Српској врши и Вијеће народа. Закони и други прописи које изгласа Народна скупштина, а који се тичу питања виталног националног интереса било којег од конститутивних народа, ступају на снагу тек након усвајања у Вијећу народа.
Међутим, постоји недореченост уставних рјешења што отежава успостављање одговарајућих правних стандарда и критеријума који треба да изражавају правни смисао и циљ овог уставног института. Чињеница је да се овај уставни институт све чешће злоупотребљава, због чега захтјеви немају национални значај и често су непотпуни, нејасни и без елемената који су за такве захтјеве прописани.
Афирмацији парламената и парламентаризма, јачања уставног и политичког положаја, и ауторитета највишег демократског и представничког дома, подразумијева учешће науке и струке и њихових удружења, а посебно политичких странака у обликовању политичке воље грађана, демократизацији друштва, изградњи политичке културе и толерације.
У процесу одлучивања, Народна скупштина обезбјеђује предност јавног, односно општег над појединачним интересима, чинећи то у складу са основом нашег уставноправног и политичког система и његовим начелом о подјели власти и парламентарној демократији.
Република Српска успјешно одолијева хегемонистичким притисцима, мајоризацији, отимању ентитетских надлежности, наметању закона, селективним пресуђивањем уставносудских и редовносудских органа, наметањем ратне прошлости.
Република Српска је неспорна и трајна правна и политичка заједница чији је статус заснован на изворним дејтонским рјешењима.
Евентуалне промјене у Републици Српској могу бити у правцу стабилности, ефикасности и рационалности парламентарног живота уз могућност прерастања Сената у Савјет Републике или у парламентарно тијело.
Унапређивање односа и сарадње могуће је само са онима који прихватају Републику Српску као равноправан, јединствен и недјељив државотворни ентитет у Босни и Херцеговини.
Јачање Републике Српске могуће је остварити и унапређењем регионалне сарадње, учвршћивањем специјалних паралелних односа са сусједним државама и постизањем споразума са државама и међународним организацијама.
Наша будућност, зависиће првенствено од тога колико су Народна скупштина и сви органи и институције способни да остварују своје уставне, законске и друге надлежности, те колико су извршна, правосудна и управне власти организоване, ефикасне и дјелотворне.
Развој, напредак и стабилност Републике Српске зависе и од тога колико су наши економски, социјални, политички планови и пројекти реални и проводиви, те колико се успјешно остварују интереси и потребе народа и грађана.
Хвала на пажњи!
